Spojila nespojivo – Balerina osvaja najviše planine na svijetu

etrafika.net - 09. maja 2019. 058.ba

FOČA – Kao djevojčica, Jelena Simović (23) bila je članica baletske sekcije, pored čega je svirala i harmoniku. Sve je ukazivalo na to da je umjetnost ono što je interesuje i privlači, nije bilo naznaka da ima jak sportski duh. Danas ova djevojka bilježi zavidne rezultate u sportskom penjanju i alpinizmu, pored čega je i članica Gorske službe spašavanja.

Podjednako je uspješna u oba sporta, ali ne krije da je penjanje njena prva ljubav.

„Sve je počelo na nagovor prijatelja, ukazali su mi veliko povjerenje samim pozivom. Moj put alpinizma počeo je 2015. godine sa najvećim vrhom Austrije – Grosgloknerom (Grossglockner). Ja sam svo vrijeme imala san u glavi da penjem Elbrus u Rusiji. Nakon Austrije nekako logičan slijed događaja je bio Mon Blan 2017. godine. Razmišljala sam kako sebe da nagradim poslije svih položenih ispita i onda sam predložila prijateljima da penjemo Mon Blan, najveći vrh Alpa. Spremali smo se dva mjeseca, bilo je jako iscrpljujuće, ali smo uspješno ispeli“, prisjeća se Jelena svojih avantura.

Nije se zaustavila ni nakon Mon Blana, već je odlučila da svoj grad popne na „krov Evrope“.

„To mi se i ispunilo 2018. godine. Došao je na red i Elbrus tj. moj Everest, na čemu sam mislila da ću stati. To je ipak krov Evrope, ponosna sam na to što je mogu da kažem da sam ja jedina Fočanka koja je bila na Elbrusu. Sve je stvar želje i motivacije, putovanje je bilo psihički teško, fizički naporno. Trajalo je 14 dana, bili smo oslonjeni sami na sebe, ali svi smo zaista iskusni, tako da nismo imali velikih problema. Tijelo na tim visinama potpuno drugačije funkcioniše, tako da treba znati šta i kada piti i koliko jesti. Što se tiče hrane, nemamo veliki izbor, ali se obradujemo kada u torbi nađemo nešto što su nam ukućani krišom ubacili dok smo se pakovali“, govori nam ona.

Jelena je nakon najvećeg vrha Evrope trebala da bude bogatija za još jedan vrh. Ovaj put je trebala biti jedina Fočanka koja je ispela najveći vrh Južne Amerike.

„Sve je bilo podređeno tom putovanju. Šest mjeseci smo se spremali za pohod na planinu Akonkagvu u Argentini, koja je najveći vrh Južne Amerike – 6.962 metra iznad mora. Desili su se određeni propusti i administrativne greške, tako da smo ja i kolega vraćeni sa aeodroma jer nismo imali vizu. Ovo nisam doživjela kao neuspjeh, ja sam neko ko razmišlja pozitivno i za svaki neuspjeh kažem da je trebao da se desi. Iz njega naučim nešto novo“, istakla je ona.

Za devet mjeseci Jelena sa svojim timom kreće put Anda. Ima svoje dugogodišnje saradnike i sponzore bez kojih ne bih uspjela. Ističe da je uvijek nailazila na razumjevanje i podršku opštine Foča.

„Moram reći da mi je puno srce kada dignem našu zastavu na vrhu i kada se potpišem kao jedina Fočanka. Ne mogu a da ne pomenem i ostale sponzore koji me prate – Red Bull, Alma Ras, ALP Shop, Proteini.si“, navodi Jelena.

Pored toga što je uspješna sportistkinja, Jelena je završila Fakultet političkih nauka Univerziteta u Sarajevu, odsjek za sigurnosne i mirovne studije. Zaposlena je u Institutu za upravljanje rizicima i naučnoistraživački rad. Želja joj je da se popne i na „krov svijeta“ – Everest.

Kako ističe, njena sestra je bila pokretač svega. Bilo joj je potrebno više od 10 dana da je nagovori na pohod na Ljubišnju.

„Sjećam se da mi je rekla: ‘Ili će te planina uzeti sebi ili joj se više nikada nećeš vratiti, treće ne postoji’. Priznajem da to iskustvo i nije bilo posebno, vjerovatno zbog toga što sam po prvi put spavala u šatoru, a i komarci me nisu štedjeli. Kada sam se vratila, posle nekoliko dana mi je jednostano kliknulo u glavi da to želim ponoviti“, navodi ona u razgovoru za eTrafiku.

Vođena prethodnim iskustvom da izazove treba prihvatiti, 2013. godine je na nagovor prijatelja prvi put doživljela čari sportskog penjanja.

„Sve ono čime sam se bavila do tada je bilo potpuno suprotno penjanju, ali su me ubijedili da pođem sa njima na trening. Oni su članovi penjačkog kluba ‘Volf’, čija sam članica i ja ubrzo postala. Nakon samo dva ispeta metra sportske stijene rekla sam da me spuste. Bojala sam se visine i sam pogled na dole me je činio jako nervoznom, tako da sam poželjela da se što prije nađem na tlu. Ekipa je bila super pa smo ostali da se družimo. Posmatrala sam ih kako to oni vješto rade i došao je red na mlađe članove kluba. Kada sam vidjela djevojčice od osam godina kako se penju, proradio je inat u meni. Ponovo sam stala na stijenu, sva sam se tresla i od straha i od uzbuđenja, ali sam uspjela“, prisjeća se ona.

Penjanje je jako zahtjevan sport koji podrazumjeva fizičku snagu. Velike su razlike između baleta i penjanja, ali te kontradiktornosti su se spojile. Ispostavilo se da je balet bio jako dobra podloga za ono što se dalje dešavalo.

„Svi potezi koji se koriste u baletu su mi omogućili da na stijeni izvodim nevjerovatne stvari. Gipkost je veoma važan faktor ovog sporta. Penjanje mi je brzo ušlo u krv i postalo je moj prioritet. Penjanje je sport tokom koga se dešava unutrašnja borba, borba sa samim sobom jer ste uvijek svjesni činjenice da svaki potez može da te dovede u opasnost. Sve je teklo svojim tokom i kockice su se slagale, uspjesi na takmičenjima su se nizali. U apilu 2013. godine na državnom prvenstvu u Mostaru postala sam šampionka BiH u slobodnom penjanju u disciplini bolder“, navodi ona.

Poslije državnog prvenstva dobila je priliku za usavršavanje i napredovanje. Pridružila se Gorskoj službi spašavanja.

„Pozvali su me jer su prepoznali moje kvalitete, bila sam volonterka prve pomoći u Crvenom krstu. Poziv sam prihvatila sa oduševljenjem, brzo sam se uklopila i postala dio ekipe. Mogu reći da sam u taj sistem ušla veoma nespremna i fizički i psihički. Nisam se nadala da će ikada nečiji zivot zavisiti od mene. Da bih došla do tog nivoa spašavanja morala sam da budem fizički spremna i da radim na sebi. Počela sam ići na razne kurseve i obuke, a prvi je bio početni kurs za spasioca. Nakon toga sam u Sloveniji stekla evropski sertifikat za speleospašavanje, onda sam počela da radim za USAR timove koji se bave spašavanjem iz urbanih uslova“, pojašnjava ona u razgovoru za eTrafiku.

Tokom poplava 2014. godine bila je jedina žena u timu za spašavanje i najmlađa spasiteljica na terenu, koja je sa svojim kolegama iz SS Volf došla da pomogne stanovništvu Doboja. Jelena se nerado prisjeća tog perioda i ističe da to iskustvo ne može da poredi ni sa jednim.

Priznanje za volonterski rad stiglo je 2015. godine od Ministarstva porodice, omladine i sporta, kada je proglašena za najbolju volonterku u Republici Srpskoj.

Posao spasioca je veoma rizičan i iziskuje potpunu predanost i koncentraciju, svaki potez mora biti promišljen i oprezan. Pitanje koje je često postavlja je ima li mjesta za strah?

„Kada imaš dovoljno znanja određena doza straha i adrenalina te drzi na oprezu. Kada strah nestane počinju da se dešavaju greške pri spašavanju. Mislim da čovjek treba da se boji jer te baš to drži da budeš dodatno oprezan, tako da i nas spašava strah“, ističe za kraj našeg razgovora.

Pratite nas na FACEBOOKU
Zatvori

Komentari:

Komentari se objavljuju u realnom vremenu i 058.ba ne može se smatrati odgovornim za izrečeno. Zabranjeno je vrijeđanje, psovanje i klevetanje. Komentari sa takvim sadržajem biće izbrisani, a lažni profili biće banovani.

Povezane teme: