Knjigom na izmišljene laži

ROGATICA – „Verovao sam da u svome veku nikada neću morati da radim bar dve stvari. Do uoči posljednjeg rata u bivšoj Jugoslaviji verovao sam da nikada neću morati da ratujem.

Ako se tu i tamo bude moralo, neka ratuju oni koji su se za to školovali. Moji preci naratovali su se za ceo niz naraštaja svojih potomaka, i „glavnica“ na njihovom istorijskom kontu, verovao sam, predstavljaće najbolji zalog za mir u kojem ćemo živeti radeći svoje obične ljudske poslove.

Do svršetka rata u koji me je sudbina ipak gurnula verovao sam da nikada neću morati da pišem, bar ne da pišem knjige. Neka ih pišu oni koji su za to školovani i koje je bog za to nadario.

Pa ipak, rat je iza mene, težak i dug, krvav i nepredvidiv. Evo i knjiga je tu, tanušna ali iskrena, mnogima možda beznačajna. No mojim saborcima i meni lično veoma važna. Važna onoliko koliko je važna svaka istina udavljena golemim teretom laži“.

Ovako u predgovoru svojih sjećanja o Rogatici u ratu 1992-1995. iznesenih u knjizi „Za čast i slobodu“ piše Rajko Kušić, ratni komandant Rogatičke lake brigade Vojske Republike Srpske koja je izašla u izdanju Izdavačkog grafičkog ateljea „M“ u Beogradu i ovih dana predstavljena javnosti u prepunoj sali gradskog bioskopa boraca i ratnih vojnih invalida, porodica poginulih boraca i drugih gostiju.

O knjizi je govorio njen uradnik Miroslav Toholj naglasivši da je štampana u 1000 primjeraka u ediciji „Dokumenti“ među djelima Konstantina Nikiforova, Jevgenija Primakova, Jelene Guskove, Vinka Pandurevića, Dajane Dženston, Dimitrija Rogozina i drugih poznatih dokumentarista.

– Ova knjiga, naglasio je Toholj, veliki je dokumentarac i odgovor na goleme laži koje su neprijatenji srpskog naroda izmislili i u njih vjeruju.

Njih boli činjenica da je srpski narod braneći sebe stvorio Republiku Srpsku i moramo je čuvati. Jedini i najbolji način za to je istina i samo istina. Tu je i uloga knjige Rajka Kušića. Zato bi ona trebala da dođe i do Haga i branioca srpskih heroja u tzv. Međunarodnom tribunalu.

Knjiga Rajka Kušića sastavljena je iz više poglavlja, koja, svako za sebe, ali i kontinuirano prati ratna zbivanja i učešće Rogatičana u njima počev od prve borbene akcije do Dejtonskog sporazuma. U njoj je i priča o 16-godišnjem Aleksandru Obradoviću koji je na samom početku rata ilegalno pošao u jednu akciju boraca kozićkog kraja i tu se završio njegov mladi život. Zanimljiva su i sjećanja o Žepi i oko Žepe, sukobima sa muslimanskim snagama Višegrada, do zločna koje su vojsci i srpskom narodu ovog kraja nanijele snage NATO-a i razmišljanja sa Distance.

U širem poglavlju o Žepi on posebno piše o ratnom komandantu Prve žepačke brdske brigade, Avdi Paliću i kaže:

– Palić nije bio ni mirovnjak ni humanista, ni „komandant u opancima“, kako pristrasni tvrde, on je bio komandant odgovoran za mnogo izgubljenih života i mnoga stradanja. Umesto da je zahvaljujući „zaštićenoj zoni“ radio u korist mira, opredelio se za laž, za prevaru, za zloupotrebu međunaordne zaštite da bi izvodio prepade i diverzije po srpskim selima. U tome je zasigurno imao podršku brojnih istomišljenika, pa možda i sopstvene porodice, odnosno njegove žene Esme, koja je mogla na njega uticati da se mane ćorava posla“.

Piše Rajko i o komandantu Višegradske muslimanske brigade, sa kojom su njegovi borci imali česte bliske borbe, Ahmedu Sejdiću i kaže:

– Analizom njegovih akcija zaključili smo da su one na nivou četnog planiranja, bez namere zaposedanja teritorije, već sa iznuđenim povratkom u bazu. Vojne akcije takvog nivoa nisu, dakle, mogle dovesti do gubljenja delova naše slobodne teritorije. Ciljevi Sejdićevih borbenih dejstava su jasni: da nanese ljudske gubitke na slabo branjenim mestima i da pljačkom dođe do tuđih materijalnih dobara. Ako borba počne da se razvija, kupi like i beži“!

Navodimo samo fragmente iz knjige koju je pisao negdje „tamo daleko“ i za one koji vole istinu, ali i one koji neznaju ili neće da znaju šta se sve dešavalo tokom rata 92-95. godina. U zaključku svog kazivanja on kaže:

– Cenim i uvažavam prave borce i na protrivničkoj strani. Oni su, kao i ja, izlagali sopstveni život u nastojanju da ostvare nacionalni cilj kojem sam se ja suprotstavljao. Ne kajem se jer nemam za šta. Naprotiv, ponosan sam na sve što sam radio. Ne dotiču me laži onih čijem ratnom neuspehu sam dao značajan doprinos“.

U sastavu knjige su fotografije poginulih boraca Rogatičke brigade za koje Rajko kaže da je „uveren da će likovi naših heroja večno čuvati uspomenu na njihova dela, na podvig u koji su uložili živote kako bi spasili srpski narod, sačuvali njegovu veru, kulturu i tradiciju.

Zahvaljujući njihovoj žrtvi desilo se prvi put u našoj istoriji da pravoslavni narodn Rogatice i šire okoline nije doživio masovno stradanje, poniženje i progon preko reke Drine“.

U knjizi su i dokumenta zarobljena u Žepi koja prate događanja u ovoj „zaštićenoj zoni“, koja je bila sve ali ne ono što takav tretman podrazumjeva. U njoj su bili do zuba naoružani borci, koji su skoro svaki dan „istrčavali“ u srpska sela na boričkom platou, u rejonu Han-Pijeska pa i opštine Višegrad, ubijali, klali, palili, pljačkali, krali između sebe i od UNPROFOR-a, ali i podvodili Srebreničanke vojnicima „mirovnih snaga“.

Predstavljanje knjige Rajka Kušića, koja se može kupiti u Opštinskoj boračkoj organizaciji, a porodicama poginulih boraca autor ih je namjenio na poklon, prisustvovao je i dio njegove uže porodice. Brat od tetke Milovan-Cicko Bjelica u ime autora uručio je pozdrave borcima i narodu Rogatice uz napomenu da on, Rajko, nema pretenziju da se bavi književnošću, ali je želio da svojim sjećanjima i raspoloživom dokumentacijom osvijetli borbu srpskog naroda i Rogatičke lake brigade u cilju pravilnog suda o tome. Zaborav je, poručio je Rajko, teži od rana i zato je i napisao ovu knjigu, kazao je Cicko Bjelica.