NE BUDITE UŽIČANI!

Radoje Andrić: Pismo iz susedstva (2)

• Kako je Višegrad dobio sve što Užice nije htelo da dobije, pa je posle htelo, ali nije moglo, jer je dobio Višegrad?
• Kako su i zašto Užičani srušili svoju tvrđavu – „stari grad“ i šta sa idejom nekih Višegrađana „da bi trebalo srušiti njihov novi-stari grad“

– SEĆATE LI SE odlaska Turaka iz Srbije, 1862. godine, kada su konačno napustili Užice?
Naravno da ovom sećanju nema živih svedoka i naravno da bi iz, na primer, ugla turskog kolektivnog sećanja, prethodna rečenica morala glasiti ovako:
– Sećate li se progona Turaka iz Srbije, 1862. godine, kada su konačno proterani iz Užica?
A, iz ugla srpskog kolektivno-istorijskog sećanja, ovako:
– Sećate li se oslobađanja Srbije od Turaka, 1862. godine, kada je i Užice konačno oslobođeno od Turaka?

Jedno te isto, izgovoreno na tri „širokotipolje“ načina, podrazumeva sledeće: nakon konferencije tadašnjih velikih sila, održanoj u Kaldizi, u Turskoj, odlučeno je da Turci, „milom ili silom“, moraju napustiti Srbiju kojom su vladali prethodnih 399 godina.
Iz Užica Turci nisu želeli „milom“ pa su otišli „silom“. Njihovo utočište bio je Višegrad.
Njihovo poslednje uporište, ondašnja užička tvrđava, a današnji Stari grad, palo je 3. septembra 1862. godine. Godinu dana kasnije, Srbi su, kao pobednici, u prisustvu engleskih i ruskih predstavnika, sami (!) srušili tvrđavu, takozvani “turski grad“.
Ustvari, srušili su svoju, srpsku tvrđavu, koju je u 13. veku podigao Nikola Altomanović i odatle stolovao zemljama sve do Dubrovnika. Razvaline starog užičkog grada postoje i danas, a podno njih, na obali reke Đetinje, nalazi se hidroelektrana, druga u svetu napravljena po sistemu Teslinog polifaznog generatora.
Prva je, uz nadzor Nikole Tesle, sagrađena na Nijagarinim vodopadima, u SAD, a druga, samo pet godina kasnije, na Đetinji, u Užicu.

Zašto o tome pišem Višegrađanima?

Zato što ovo pismo šaljem iz Užica, grada koji je po mnogo čemu Višegrađanima bio i jeste i bliži i veći grad od Sarajeva. Znam da Višegrađani Užice doživljavaju kao svoj najbliži veliki grad.

Suština ovog pisma je da ukaže na to – kako je Užice od kasabe, dakle sa istih „startnih pozicija“ kao i Višegrad – postalo grad.

Užičanim je, na primer, bilo dovoljno 38 godina da od „malog Carigrada“ punog pesmom opevanih „basamaka i ćepenaka“, od vremena kada su proterali Turke, stignu do – grada koji je, drugi u svetu, 1900-te godine, imao hidroelektranu i naizmeničnu struju!
I nije to bilo lako: za 38 godina prevaliti put od kasabe do varoši i grada.
Bilo je i onda, među Srbima, protivnika „novotarijama“, večitim zarobljenicima kasablijskog duha kojima se nezamislivom činilo da će zublje luča, lojanice i petrolejke, biti zemenjene „nekakvim sijalicama“… Ondašnja užička štampa je uoči puštanja elektrane u rad i uključivanja električne javne rasvete, pisala:
„Čuvajte se, ljudi, elektrike! Sakrijte se, građani! Bandere će letjeti u nebo, sve će izgoreti! Kako je moguće da vatra žicom tavanom prođe, a da ne zapali kuću?“

Znamo da bendere nisu odletele u nebo i znamo da nijedna od 1.554 sijalice i 8 „posebnih lampi“ nisu zepalile nijednu kuću.
I radila je ta elektrana sve do izgradnje Barske pruge, kada je jaz za dovod vode bezobzirno zasut zemljom i kamenom ukolonjenim za polaganje koloseka. Na sramotu Užičana, njihova druga u svetu centrala „ćutala“ je sve do 2000-te godine kada je, na stogodišnjicu, pokajnički obnovljena i puštena u rad kao muzejski eksponat, sa ondašnjim turbinama i generatorima!
Bez reči izvinjenja upućenim svojim precima.
Danas je to nešto najreprezentativnije što Užice ima i o čemu, radi trajne zaštite, razmišlja i UNESKO.

Gde je, u toj priči, Višegrad?

Nije samo u činjenici da je prihvatio iz Užica proterane Turke.
Previše je „slučajnosti“ da bi u odnosima Višegrada i Užica, ondašnjih i današnjih, bilo šta bilo – slučajno.

Da krenemo od ovoga?:
– Kome je potreban Andrićgrad? Hoćemo našu Jaliju, da je Drina, kao vazda, plavi, eto! To je pljačka, pljačka jednog čoveka i vlasti iz Banjaluke! Kome je potrebna ta elektrika? Hoćemo lojanicu i petrolejku, eto!

Odakle god krenuli, dolazimo do ovoga, makar i „slučajnog“:
– Na jednoj strani – elektrana se kao ideja i projekat javila nedugo nakon oslobođenja od Turaka, a na drugoj, Andrićgrad nedugo nakon rata u Bosni i Hercegovini;
– Za elektranu kamen temeljac položio kralj Aleksandar, za Andrićgrad predsednik RS Milorad Dodik;
– Kamena spomen ploča posvećena Ivi Andriću bačena u Drinu, gde je pronađena i izvađena nakon spuštanja vodostaja zbog radova na temeljima mosta, a kamena spomen ploča sa elektrane od komunista skinuta i bačena u Đetinju zbog imena Kralja Aleksandra, pronađena u Đetinji i izvađena prilikom rekonstrukcije elektrane;
– U Užicu 1863. godine Srbi uz nadzor „međunarodnih mirovnih snaga“ srušili „tursku tvrđavu“ – kako više nikada ne bi bila „vojno uporište“, a nakon onog poslednjeg rata na ovim prostorima, Užičani su morali da se odreknu svoje vojske i kasarne u Užicu, odakle je put Višegrada krenuo „Užički korpus“;
– U Višegradu – danas postoji Ulica Užičkog korpusa, dok u Užicu nema ni korpusa, ni kasarne ni vojske (bar nisu srušili kasarnu), a nema više ni vojnog aerodroma Ponikve, nadomak Užica i granice sa BiH;
– Oba projekta, na obe strane, jednako osporavani!

Ima li nade?

Mora li i u Višegradu da prođe sto godina, pa da Višegrađani shvate da se u njihovom gradu gradi nešto svetski vredno?
Moraju li da tumaraju i bauljaju kao Užičani, tolike godine?

Moji Užičani, podsetiću, bili su protiv Emira Kusturice i njegovog dolaska u Mokru Goru, protiv podizanja Drvengrada i protiv formiranja Parka prirode u Mokroj Gori, bili su protiv osnivanja Fakulteta filmske umetnosti u halama posrnulog „Kotromana“ u Mokroj Gori, bili su protiv toga da se napušteni i ciljano privatizovani fabrički kompleks „Froteksa“ (nekadašnji Tekstilni zavod „Cveta Dabić“), ta jedna trećina najužeg centra gradskog jezgra – pretvori u nešto što danas jeste Andrićgrad, a ne da već decenijama zvrji kao ruševina i ruglo…

Bili su, a onda su neki od njih i „progledali“:

– Možete li nešto slično da napravite u Užicu, na Međaju, na primer?

Ovu upitnu prostoproširenu rečenicu, izgovorio je ondašnji gradonačelnik Užica, Jovan Marković, jedan od, svojevremeno, najeksponiranijih (sa Kremancima udruženim) protivnika Emira Kusturice, na prvu godišnjicu gradnje Andrićgrada u Višegradu na koju je pozvan jer Emir Kusturica nije zlopamtilo. Sutradan je, na sastanak u Drvengradu, doveo čitavo gradsko rukovodstvo da pokažu Kusturici kako su i oni mogli da dobiju isto, samo nisu znali šta će da dobiju i da će to zaista da dobiju…
A, taj Međaj, to je nešto poput višegradske Jalije, samo što je u Užicu, se jedne strane Međaja Đetinja, a nije Drina, a sa druge jaz kojim teče ta ista Đetinja, a nije Rzav…
Sve ostalo je isto.
I Užicu je, kao i Višegradu, potrebno da malo više bude grad, a malo manje kasaba.
Oprostite, nije sve isto:
Onaj fakultet zamišljen da bude u Mokroj Gori, sada je u Andrićgradu.
Zašto?
Zato što je Odbor poverilaca „Kotromana“ iz Mokre Gore odbio da Emiru Kusturici, odnosno njegovom preduzeću „Lotika“ d.o.o. proda fabriku za 35 miliona dinara, što je za 10 miliona bilo više od početne cene.
Posle mesec dana, isti Odbor poverilaca prodao je, nekom drugom, istu fabriku za 25 miliona dinara…
Ali, o tome u nekom drugom pismu…

Do tada, ne budite Užičani!