KOGA NEĆE VIDETI GAVRILO

Radoje Andrić: Pismo iz susedstva (3)

• Kako je Tomislav Popović uspeo da dobije grad, a izgubi izbore i vlast, a kako je Slaviša Mišković dobio izbore i vlast, a izgubio grad?
• Da li je Milorad Dodik ostao predsednik zato što je bolje jeo ili što je bolje radio od Borisa Tadića?

SEĆATE LI SE onih starih, dobrih, duhovitih čitalaca „Politike“ koji, listajući novine, kada naiđu na stranice sa čituljama, naglas, ali i pomalo samozadovoljno, kažu:
– E, da vidimo ko danas neće čitati novine!…
Da, crnohumorno, ali precizno, tačno i prema sebi, nekako, iskreno: ti ljudi umeli su da budu i sebi zahvalni što su živi i mogu da čitaju tuđe čitulje.
Slutim, nekako, da će se ovog Vidovdana, u Andrićgradu, povodom svečanog otvaranja grada upriličenoj na stogodišnjicu atentata u Sarajevu, čuti sledeća rečenica:
– E, da vidimo koga danas neće videti Gavrilo Princip!…
A, zna se odgovor: onog ko ne dođe na svečanost.
Čemu, onda, pitanje – ako se zna odgovor?
Pa – ne zna se baš celovit odgovor, jer se, na primer, ne zna koji od svih pozvanih načelnika opština u Republici Srpskoj – sutra neće doći na svečanost u Andrićgrad.
Za višegradskog načelnika – „sigurica“ je da neće, ali je na njemu i „mala kvota“, pa se niko i ne bi kladio…. A, ako bi iz „dvojke prešao u keca“?.. Eeeeee!…
Pre odgovora na ovo pitanje, još jednom moram prizvati prošlost:
Sećate li se onih monotonih, unjkavih glasova iz loših zvučnika po peronima i čekaonicama železničkih stanica: „Voz za… polazi sa prvog koloseka, poslednji poziv za ulazak…“?
Ja se sećam i zato 30 godina nisam putovao vozovima srpskih železnica sa jednim ili dva vagona jer, kao ni velelepni most na Drini, ni oni nisu vodili nikuda: most je tu, premošćava levu i desnu obalu, ali civilizacijske obale – nikako. Niti naši vagoni mogu preko državne granice.
E, zato je, a ne zbog stare parne lokomotive u centru grada, koja je manje istorijski eksponat, a više činjenični dokaz da Višegrad, kao i ta lokomotiva, stoji u mestu, bitno prethodno podsećanje za priču koja sledi.
Zato Vi, gospodine načelniče, kada ponovo budete čitali pozivnicu koju ste dobili, shvatite da vas niko ne zove u one naše drljave i prljave vozove na praznim peronima zapuštenih stanica! Ukrcajte se, dragi načelniče, u poslednji vagon civilizacijskog voza koji tutnji Višegradom i odlazi sa vodoplavne Jalije, a za sobom ostavlja mnogo onog čega je u Višegradu oduvek malo bilo: grad! Sa Jalije odlazi u svet, da dovede još sveta, ne na Jaliju, nego u Andrićgrad i Višegrad.
Gospodine načelniče, ne budite tvrdokorni kao vaša stranka – koja će vas se odreći prvom zgodom po nju. Ide Vidovdan! Zamislite, samo, koliko bi ljudi došlo u Andrićgrad, a ne mogu iz vrlo teškog razloga: njihove su čitulje već pročitane!
Neki su poginuli da bi bilo i tog Višegrada i ove Republike Srpske, drugi su jednostavno umrli, neki od tuge, drugi od starosti i bolesti, a da nisu ni sanjali ovakav Višegrad!…
Gospodine načelniče, dođite i u njihovo ime i u ime građana kojima ste legalno izabrani načelnik i u čije ime upravljate ovim, danas ipak Višegradom, nego što je bio do skora.
Dobro ste došli.
Ako Vam bilo šta od prethodno rečenog – ništa ne znači, onda ništa…
Onda ćete ostati dobro zapamćeni kao načelnik koji je na izborima dobio vlast a izgubio grad, za razliku od onog prethodnog, Tomislava Popovića, koji je dobio grad, a vlast izgubio na izborima…
Kako mu je to pošlo za rukom – ni danas nije jasno, a možda je malo jasnije zbog još nečeg – čega se sećam:
Sećate li se da je gospodin Popović, dok je o poslednjem Vidovdanu bio načelnik, na svečanost u Andrićgradu – došao posle predsednika Republike, gospodina Milorada Dodika?
Ja se sećam: predsednik već odavno došao, sedi u „Goji“ uz kaficu, kad – eto ti načelnika, dolazi i on posle nekog vremena! Predsednik ustaje, rukuje se i ljubazno pozdravlja sa načelnikom koji je trebao da dočeka predsednika. A ne on njega.
Nema veze, što bi rekli, što je „šef doš'o na pos'o pre radnika“…
To se iz kuće nosi.
Ne znam šta je gore: što je onog načelnika dočekao predsednik ili što ovaj načelnik nikada nije dočekao predsednika?!
Ne znam iz kakvih se kuća to donosi.
Ali, kao što i oponenti znaju, no ćute, znam i ja kakav je predsednik Milorad Dodik. Ako ga nekako sruše, a izborima ne mogu i neće, voleo bih da dođe u Srbiju, kandiduje se i postane predsednik. I nisam jedini „srbijanac“ koji tako misli.
Avaj! Vidim, ja, da će mi Dodik biti predsednik samo ako dobijem državljanstvo Republike Srpske.
Mi Dodika nemamo za predsednika, a, vi, izgleda, ne znate kakvog predsednika imate.
Za kraj, ne mogu a da ne kažem da se sećam još nečeg, iz Drvengrada, u Mokroj Gori, gde su se često sretala dva predsednika: Boris Tadić i Milorad Dodik. Jednom od tih susreta – prothodio je susret njihovih šefova protokola koji su, poput boksera na ringu pred početak meča, stajali jedno prema dugom, lice u lice i dogovarali jelovnik za zajednički ručak.
Tadićeva predstavnica:
– Moj predsednik ne jede…. Pa ne jede ni…. ne jede….Ne može ovo, ne može ono, ne sme… Ukratko – zdrava ishrana.
Dodikov predstavnik:
– Moj jede sve!
Poučna je, može biti, ova anegdota:
Neće Milorad Dodik ostati predsednik samo zato što bolje, više i raznovrsnije jede od Tadića, nego što i bolje radi od njega!

Srbiju nije prosvetlio nijedan Višegrad.

A, vi, gospodine načelniče, Slaviša Miškoviću, ne dozvolite da Vas zapamte i kao čoveka koji je sprečio da Višegrad postane i univerzitetski grad!
Što bi pesnik rekao:
„Gradite škole, deca vas mole!“
Uradite što vam ono čovečno nalaže.
U protivnom: veća je verovatnoća da BiH postane prvak sveta u fudbalu – nego da Višegrađani zapamte ime svog načelnika iz 2014.godine, onog…
Kako se zvaše?
Ili ćete, možda, umesto u civilizacijski – ući u voz za Sarajevo, da se pridružite osudi teroriste Gavrila?!
Nećete, jer toga voza iz Višegtrada nema, niti ima mašinovođe i konduktera koji bi ga pratili put takvog Sarajeva.