SEĆATE li se Radoja Tasića, viteza novinarstva?
Hm. Teško da sam vam mogao postaviti teže pitanje, jer je teško setiti se nekoga ko je tu i dušom i telom. Rimovalo bi se i kada bih napisao «dušom i delom», ali to bih teško odbranio.
I zašto uopšte, pominjem vašeg sugrađanina Radoja Tasića u ovom trenutku, kada vreme sećanja na njega tek dolazi? Na samo zato što je on paradigma neodbranjivog, nego što će svi koji ga poznaju lakše razumeti nešto što ću ispričati o još dva Radoja: Radoju Andriću i Radoju Andriću.
A tri Radoja na jednom mestu, previše je… I ne sluti na dobro. Nikako.
Ponajmanje se dobrom mogu nadati mladi naraštaji i njihovi veliki mentori iz SDS Višegrada. Ne ničim, nego jednim od mojih pisama izazvani, u jednom od svojih odgovora nazvali su mene, pisca «Pisama iz susedstva» – ratnim dezerterom iz Goražda, takođe i ratnim profiterom koji je, valjda, švercovao cigarete, pitajući me javno: a gde sam to ja, dezerter, bio dok je danas pošteni narodni poslanik Miroslav Kojić, ratovao, bio takoreći prvoborac?
Umesno pitanje.
I dugo mi je, ali ne dovoljno dugo da bih i odustao od traganja za odgovorom, mučilo to pitanje. Nije mala stvar kada te neko javno nazove dezerterom!
I šta sam ustanovio? O čemu se tu, zapravo radi?
Oni su, nevoljnici ojađeni, na SDS i njegov podmladak mislim, u nedostatku argumenata naspram mojih pisama, posegli za onim što je još izvesni Gebels izmislio, a zbog čega je skončao onako kako je skončao… Po tom Gebelsovom receptu, bilo je dovoljno da neki junoša ili grupni podmladak poznat kao Hitler-jugend, na nekog Francuza, Eskima ii čistokrvnog crnog Nigerijca, prstom uperi i kaže: Jevrejin – pa da taj nesrećnik skonča u logoru.
E, tako su, danas, junoše iz SDS uprle prstom u mene, Radoja Andrića i javno ustvrdili: pisac Pisama iz susedstva je dezerter iz Goražda.
Dečice draga, a i vi njihovi mentori, pošteni poslaniče Miroslave Kojiću i prepodobni načelniče Slaviša Miškoviću, otvorite četvore oči dok ovo čitate i tražite dobre advokate jer je tu, izgleda mi, vaš stranački informbiro nešto debelo izgrešio! Pazite dobro:
Zaista postoji Radoje Andrić iz Goražda!
Ali, postoji i Radoje Andrić iz Užica! To sam ja, pisac ovih Pisama iz susedstva.
A onaj Radoje Andrić iz Goražda, on je službenik jedne osiguravajuće kuće, koji živi i radi u Užicu. Ali, ni on nije dezerter. Koliko mi je poznato, učestvovao je u odbrani Goražda, a kada je palo, otišao je otuda kao i svi ostali što su otišli… Jesu li svi oni dezerteri? Jeste li zaboravili i da mu je otac bio borac, ranjen, ostao bez oka? Radoje Andrić je, kako sam rekao, rad i život nastavio u Užicu, odakle često putuje u Goražde, kod majke koja se vratila u svoju kuću, legalno prelazi granicu, njegova dokumenta kontrolišu obe granične i carinske službe i – niko ga ne hapsi niti kao dezertera niti kao profitera ili ratnog zločinca! A što se mnogim prvoborcima događa!
Ja, Radoje Andrić, rođen sam u Užicu i od rođenja nisam menjao adresu, niti je vlast, nekim čudom, menjala naziv moje ulice ili kućni broj. Kada je izbio rat bio sam novinar u «Večernjim novostima». Nikada nisam mobilisan jer Srbija, jel'te «nije ni bila u ratu», osim što sam bio «redakcijski mobilisan» i upućivan kao izveštač tamo gde se ratovalo.
Dakle, vi javni trbuhozborci laži – moraćete da odgovarate što ste mene, Radoja Andrić, pisca Pisama iz susedstva, nazvali dezerterom i ratnim profiterom.
Ako se kanite braniti tako što ćete reći da ste slučajno pogrešili i da je stranka kojoj pripadate drugo ime za komediju zabune, pa takva saopštenja i piše, onda ćete da odgovarate što ste Radoja Andrića iz Goražda nazvali dezerterom i ratnim profiterom. I on će da vas tuži, a prethodno može da vas osigura od zemljotresa, poplave ili požara, ali od gluposti i protiv presude – ne može. U njegovom slučaju se ne možete braniti tako što ćete reći da je posredi zabuna, jer onda, analogno tome, tvrdite da sam ja dezerter i profiter, a nisam – pa ću ja da vas tužim! Kako god okrenete… Nastavak znate!
I da ne pomislite kako sam ja protiv raskrinkavanja dezertera ili ratnih zločinaca. Po prirodi njihovog bića – sa njima moj ego nije u dosluhu, naprotiv: ja sam za to da se imena takvih javno obelodane i da svako ponese svoj krst!
Zato ću vam i pomoći, mada niste zaslužili, da sebi uhvatite jednog dezertera, jer vam je to jako dobro za vaše CV-je i partijsku karijeru. Evo, na primer, vaš ili samo svoj, stručnjak za odnose sa javnošću, novinar, ali ne bilo kakav – već dvostruki vitez novinarstva, saradnik BN televizije, SRNE, i mnogih drugih glasila, onaj čovek sa početka ovog pisma za koga sam pitao da li ga se sećate, Radoje Tasić, on je bio dezerter.
To tvrdim ja, Radoje Andrić, novinar iz Užica, a ne Radoje Andrić iz Goražda. I opisaću vam kako je postao dezerter koji nikada nije ”zadužio“ pušku, nego olovku!
Kada je izbio rat u Višegradu, on je otputovao u Užice. Ili ga je “rat tamo zatekao…“ Za sve to kolokvijalni izraz je pobegao. Znam i gde je bio, jer mi se javio telefonom i rekao gde se nalazi.
– Prijatelju, jedva sam živu glavu izvukao! – rekao mi je. Nije mi bilo svejedno. Pokušavao sam da zamislim odnosno – zbog moje porodice da planiram – šta ako rat stigne i do mog Užica i šta ako se nađem u Tasićevoj koži? Verovao sam da ga potpuno razumem i saosećao sam sa njim.
I da se ne zaboravi: ni ja nisam bio u Višegradu kada je rat izbio. Ali, meni i nije bilo mesto u Višegradu. Radoju Tasiću, saznao sam kasnije, jeste, jer je imao vrlo odgovornu funkciju u predratnom i ratnom informisanju. Jednako kao i u poratnom.
Zadužio je olovku, a ne pušku!
Nekoliko dana po izbijanju rata od redakcije sam dobio zadatak: ideš u Višegrad i svakodnevno izveštavaš, do daljnjeg.
Sutradan sam otišao prvi put, uveče se vratio i tako desetak dana, svakodnevno. I ne samo u Višegrad.
To je bio moj posao i ja sam ga radio. Najbolje što sam mogao. Ali, nije bio moj posao da večernje telefonske izveštaje na njegov poziv i upit podnosim Radoju Tasiću, mom kolegi novinaru koji je i dalje bio u Užicu, u «šteku» , što bi danas rekli. Ali, ja sam to činio, sve do onog jutra kada sam, po ko zna koji put polazeći tamo gde se ratovalo, sprovodio već uobičajeni ritual pozdravljanja sa porodicom.
Znate već da novinari ginu u ratovima, najčešće greškom, tuđom ili svojom, svejedno, ali poginulima od toga nije lakše.
Znaju to i novinari.
Tog jutra sam sebi «opalio» jedan unutarnji šamar pitanjem: – Da li si ti normalan kada svakog dana iz Užica ideš u Višegrad, gde možeš poginuti od bilo koga ili bilo čijeg metka, vraćaš se porodici koja do tada ne zna hoćeš li se vratiti i živi u strepnji da li si živ, a tvoj kolega, takođe novinar, ali iz Višegrada, danima sedi tu, u toplom, u tvom gradu i čeka da ga informišeš šta se radi u njegovom Višegradu?!
Onda i zaista sebi opalim šamar, jedan «selfi» desnicom (tuđica «selfi» ovde se ne pominje slučajno, a kasnije ćete pročitati zašto), pa sam malo zakačio i oko i na njega proplakao pred ogledalom.
Posle nekoliko dana u Višegrad se vratio red, ratni, ali red..
I Tasić je shvatio da se mora vratiti u Višegrad. Tad ili nikad.
Iz nekog glupog zadovoljstva što rat nije u Užicu, nego drugde, iskreno sam saosećao sa ljudima oko čijih se kuća ratuje. Shvatao sam njihov strah, pogotovo kada sam i sam otišao tamo.
Sve dok nisam shvatio da i oni treba da budu tamo, a ne nadomak moje kuće.
Ali, kako je vreme prolazilo, postajalo je sve teže pronaći iole razumnije objašnjenje – zašto je otišao i zašto se ne vraaća?
Onda sam otvorio vrata kroz koja sam Radoja Tasića vratio u Višegrad, pravo u ratni štab.
Prethodno, u Komandi Užičkog korpusa, u Užicu, izdejstvovao sam dokument po kome se «… Radoju Tasiću, novinaru iz Višegrada, odobrava izveštavanje iz zone dejstva Užičkog korpusa…» sa još nekim detaljima o kojima ne moramo javno.
Odvezao sam ga u Višegrad. Pred Ratni štab.
To je bilo «pretpranje» ratne biografije Radoja Tasića.
Po načinu na koji ga je gledao ratni komadant Višegada, pravo u oči uz pitanje: – Gde si ti?! – bilo je jasno da neće ni ruku pružiti Radoju Tasiću. Ovaj njemu jeste – ruku sa raširenim papirom iz Užičkog korpusa, razvijenim iz formata koji staje u najčuvaniji pretinac novčanika. Vrednijim i od «ausvajsa» koji je, zna se kada, vredeo više od života.
– Radili smo zajedno, za «Novosti», ovo su za mene nepoznati tereni, nepoznati ljudi i vojske, ja bez njega ne bih mogao… – uskočio sam. – Posle su nas razdvojili, on sa jednim delom Korpusa na jednu, ja sa drugim na drugu stranu. – slagao sam, gledajući da to što izgovaram ne bude lako proverljivo. – Evo nas, ovde, opet zajedno da radimo!…
Nije me tada porazilo to što sam čuo i video prilikom opisane primopredaje Tasića, razumeo sam i jednog i drugog.
Porazilo me, a to nisam smeo sebi da priznam, iz neke sulude obazrivosti da nekog ne uvredi moje razmišljanje, to što sam, nakon «pretpranja» u Komandi Užičkog korpusa i «brzog pranja» Tasićeve ratne biografije u Ratnom štabu Višegrada, doživeo u njegovom stanu u Višegradu. Tamo smo otišli iz Ratnog štaba, da vidi «šta mu je ostalo od doma», i tamo sam doživeo i treći mašinski program: «ispiranje». Ovaj put nismo ispirali njegovu biografiju, nego moj mozak!
Opisaću i kako.
Uz stepenice je ustrčao, jedva sam ga sustizao. Pred vratima zastao na tren, a onda ih obazrivo pogledao jer su bila već otvorena, sumnjajući da su onako otvorena možda i minirana.
– Evo, otvoreno! – razočaravajućim glasom je primetio.
Unutra – sve na svom mestu, reklo bi se, nema tragova premetačine i pljačke.
– Ne znaš ti kakve su meni komšije ovde, da znaš, ne bi se čudio što sam otišao odavde!… – rekao je i hitro se okrenuo na levu stranu gde je, uz zid, odmah iza vrata, bio zamrzivač sandučar. Istom hitrinom ga je otvorio: – Dobro je, sve je tu! – a onda dlan položio na namirnice oko kojih se nahvatalo inje. – Hladi! Nije ništa ni ukradeno ni propalo!
U mojim očima i izrazu na licu, a pomalo i pri pogledu na moja poluotvorena usta – bez glasa – što nisam mogao da kontrolišem, Tasić je, videvši zaprepašćenje, tihim, zavereničkim glasom rekao:
– Ovde će kilo mesa vredeti nečijeg života!
Vrlo brzo sam zaboravio na njega. Istinsko izveštavanje o dejstvima Užičkog korpusa mene je odvelo i na dubrovačko zaleđe.
Samo jedno me je kopkalo: zašto me je visoki oficir Štaba Užičkog korpusa, kada sam od njega tražio «doznake» za Radoja Tasića, pitao:
– Jesi li siguran u to što radiš za njega?
– Jesam.
– Dobro.
Sada me kopka još jedno: zašto sam rekao da sam siguran?
To pitanje sustiglo me s potiljka, odmah po završetku rata kada je isti novinski događaj sastavio mene i Radoja Tasića.
Naviknut na teška vremena, sa prvom lekcijom u pripremama za novinsko ratno izveštavanje, koja kaže da se ne javljaš ljudima koje prepoznaš, ma gde bili i ma šta radili, ako se oni tebi ne jave – ja sam se i neko vreme posle rata tako ponašao. Suludo, ali jesam. Šta znam – video sam da me je Tasić ugledao, video sam da nekuda stalno trčkara sa mikrofonom u ruci, očigledno što dalje od mene, okreće mi leđa, priča sa kolegama udubljeno i tako…
To je bilo u Višegradu.
Mislio sam, rane su tamo još rovite, možda ne valja da ga neko dovede u vezu sa mnom (jer sam u nastavku rata u mojoj redakciji odbio da i dalje budem ratni izveštač), otkud znam!
Ali, to se ponovilo i na Mećavniku, u Mokroj Gori, gde je Tasić došao na otvaranje neke izložbe. Jednom, drugi, peti put…! – nikada mi se nije javio. Konačno, nekom prilikom, takođe na Mećavniku, kada je radio intervju sa Momom Kaporom, a ja čekao da završi pa da Kapor bude sagovornik i za moju redakciju, više nije imao kud. Prvi je prozborio.
– Pa, dobro, kolega, nas dvojica da smo pucali jedan na drugog… Što se to ti meni ne javljaš?
Ja i danas živim u ubeđenju da je čovek koji se ne javlja – onaj koji izbegava pogled onog drugog, koji pokušava da vidi njegove oči.
Kako god, ali tada sam to njegovo pitanje odćutao dovoljno glupavo da me kasnije grize savest. To “kasnije“ nastalo je kada sam shvatio da neki ljudi kojima nešto učiniš – ne smatraju te dobronamernim (dobrotvor je prejaka reč), već im vremenom postaješ kriv zato što si im nešto učinio! Iz statusa čoveka koji ih je nečim zadužio, prevode te u onog ko njima duguje, izgleda.
Što bi Kovačević kroz Čvorovićeva usta rekao – A, sada, lepo, da ideš da se izviniš drugu što te je tukao!…
Nisam se izvinio Radoju Tasiću, ali, dovoljno je biti kažnjen time što si dobronamerno postao svedok nečije prošlosti.
To što sam se takoreći zavetovao na ćutanje – ponovo je mene koštalo. Na svaki način. Kao nekog ko je direktno uključen u projekat Andrićgrada i pre njegovog početka i ja sam, kao i Emir Kusturica, kao i svi koji grade nešto što ne guta Višegrad, kako tvrde, već postaje trajni deo Višegrada, kao i Vladu Republike Srpske, kao i predsednika Dodika – i mene do kostiju bole očigledno nedobronamerni novinarski mazohizmi. Mene bole dvostruko, jer znam mnoge kolege koje to rade za šaku dinara iz koje, kada ih uzmu, do kraja života zobaju kao konji.
U stvari, direktno sam se osetio krivim zato što je Radoje Tasić uopšte ostao u prilici da ostane novinar.
Ja više nemam od koga da tražim ausvajs za njega.
A šteta je. Do skora je gradio pristojnu novinarsku karijeru, što je govorilo da je vredelo pomoći mu na početku rata. Osvajao je potom i brojne nagrade. Dvostruki je, koliko znam “Vitez novinarstva“!
I razmišljam: viteški bi bilo da je, kada je od njega traženo da vrati dug i počne da ruši Andrićgrad – pobegao iz Višegrada kao onomad pred rat. Možda bi se našla neka budala, već, da ga vrati kada sve prođe… Ali nije! Tasić je ostao nagnute glave nad onom šakom, iako u njoj nije bilo ni zobi.
Nije ni sada kasno da spase novinarsku dušu: kao što sam ja sebi mogao da opalim, najpre onaj unutarmoralni, pa potom i onaj spoljni “selfi šamar“ zbog njega, on bi mogao zbog sebe i profesije, a ne zbog mene, da “opali“ jednu selfi reportažu o sebi! Ne selfi kao fotografiju, nego selfi kao televizijsku reportažu za BN TV, na primer da zajedno postanu rodonačelnici selfi reportaže! Mogla bi da počne ovako:
– Halo, kolega, gdje si? Šta ima? Ja sam tu u komšiluku, u Majdanskoj, ovdje u Užicu…
Za nastavak svoje viteške selfi reportaže, kolega Tasiću, slobodno iskoristite sve iz ovog pisma, mogu i u kameru ovo da vam ispričam, uz jedan uslov: u toj reportaži mora, ali mora ostati moje izvinjenje svim vašim posleratnim čitaocima, slušaocima i gledaocima.
Ja sam i niko drugi kriv, dragi Radoje Tasiću, što ste dobili priliku da i dalje lažete vaše čitaoce, slušaoce i gledaoce, a oni da vam veruju.
Spasite tu jadnu novinarsku dušu tako što ćete početi da pišete ono što se događa i nama u Andrićgradu, ali i vašim nalogodavcima, ali istinito, onako kako jeste.
Vama, prvoborci iz SDS, vama i vašem političkom podmlatku, ne znam šta bih, više, rekao! Ako ste hteli da imate dezertera u svojim rukama, a pogrešno ste mene jurili, i da se sa njim obračunate – imate ga u svojim redovima. Ja ću vam biti svedok.
Da vidimo hoćete li, sada, postaviti pitanje:
– Gde je bio taj Radoje Tasić dok se naš voljeni i pošteni poslanik borio sa puškom u ruci znajući da će doći današnje bolje sutra?
Pitaćete, ali malo sutra!
Hoćete li ili ne?
P.S. za SDS: Ako vas Radoje Tasić bude tužio kada ga se odreknete i proglasite dezerterom, ja ću svedočiti u vašu korist, a to je – istina i samo istina! Mene neka tuži. To bi bio pravi kraj za njegovu selfi reportažu.
P.S. za Radoja Tasića: Ako ti za selfi reportažu treba onaj ausvajs, a svoj si izgubio, ja imam kopiju, a ima i arhiv Komande Užičkog korpusa.
P.S. za omladinu SDS: Jesam li vam sto puta govorio da od nepoznatih čika ne uzimate slatkiše i saopštenja za javnost? Jesam li?!