Carski doček na ćupriji

vesti-online.com - 12. avgusta 2015. 058.ba

Djordje Simsic

VIŠEGRAD – Razgovarajući sa penzionisanim profesorom srpskog jezika Đorđem Šimšićem možete proputovati ceo svet. Pričaće vam o južnoameričkim devama, izraelskim algama, Nijagari, afričkim ledenim noćima, ali ako tako pričajući stignete u Višegrad, onda je vreme stalo, a put završen. Tu uz Drinu i Rzav Đorđa vežu dečje igre, prvi razredi osnovne škole, a kasnije i nastavnički rad u Gimnaziji.

A kada se povede priča o Višegradu, Ivo Andrić i ista škola koju su pohađali za profesora je centralna tema, a opet i iz toga će izdvojiti lični susret s velikim piscem koji je za roman „Na drini ćuprija“ ovenčan Nobelovom nagradom za književnost.

Učionica spomen-muzej

-Išli smo u istu osnovnu školu. Po četiri godine otvarali smo ista vrata, igrali se u istom dvorištu. Ta škola je i danas zaštićena kao kulturni spomenik, a Andrićeva učionica je spomen-muzej. To vam je tamo gde se Rzav uliva u Drinu, blizu Kustinog Andrićgrada. Nije Andrić rođen u Višegradu već u Dolcu kod Travnika, (1892 ) slučajno kada je njegova majka Katarina iz Sarajeva došla u posetu kod sestre koja je živela u Dolcu.

On je odrastao u Sarajevu, ali ga je majka u Višegrad dovela kod očeve sestre i upisala u školu. Teško se živelo, Andrićev otac Antun bio je školski podvornik, a umro je kad je budući nobelovac imao samo dve godine.

Andrić je Višegrad jako voleo a rastanak s društvom i povratak u Sarajevo, teško mu je pao. U Sarajevu je upisao Veliku gimnaziju, prvu srednjoškolsku ustanovu u BiH. Ovaj deo života lepo je opisao u pripoveci „Rzavski bregovi“ – priča Šimšić u visokom hanoverskom soliteru u koji se sa suprugom Dušankom profesorom biologije uvek vraća sa svetskih putovanja ili iz Vrnjačke Banje, u kojoj imaju kuću iz koje su 3. marta 1980. došli u Hanover, za nastavnike Dopunske škole.

Višegrad u srcu

-Ni Andrić ni ja nismo rođeni u Višegradu, ali nas obojicu puno toga veže za taj grad i staru ćupriju preko Drine koju je gradio turski paša Mehmed Sokolović.

Ja sam rođen gore u Stocu, a onda smo se 1945. odselili u Lazarevo kod Zrenjanina. Osnovnu školu završio sam u Višegradu, gimnaziju u Zrenjaninu, a književnost i srpski diplomirao sam u Beogradu.

Četiri godine radio sam u Višegradu, godinu dana u Foči, a pre dolaska u Nemačku, supruga i ja bili smo zaposleni u srednjim školama u Trsteniku i Vrnjačkoj Banji.

Andrić je gimnaziju završio u Sarajevu, a studirao je u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu.

Stremio je jedinstvu jugoslovenskih naroda. Bio je pripadnik Mlade Bosne. Svoj prvi literarni rad, pesmu „Sumrak“ objavio je 1911. u „Bosanskoj vili“. Posle je do 1915. zbog svojih ideja proveo u zatvoru u Mariboru. U Gracu je 1924. doktorirao sa temom „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Bio je diplomata, a Drugi svetski rat proveo je u Beogradu. Živeo je mirno, kao pisac, a roman „Na Drini ćuprija“ za koji je 1961. dobio Nobelovu nagradu završio je 1945.

Posle rata bio je zabranjivan, a njegova doktorska disertacija prećutkivana je i skrivana. Član komunističke partije (KPJ) postao je tek 1954. Bio je prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije, a prvi je 1954. potpisao Novosadski dogovor o srpsko-hrvatskom jeziku – seća se iskusni profesor koji je celog života svoje znanje o Andriću prenosio na mlađe generacije.

Čas proveo u razredu

-Andrić je Nobelovu nagradu dobio 1961, a našu školu u Višegradu posetio je dve godine kasnije. Rukovodstvo opštine dočekalo ga je na mostu, simbolično kao što su nekada dočekivali age i begove. I mi u školi svi smo ga dočekali s punim poštovanjem, a kod nas u razredu proveo je celi čas. Razgovarao je sa učenicima pojedinačno. Kad je jedan dečak rekao da se zove Jović, Andrić je primetio:

– Ti nisi iz Višegrada, tvoji roditelji su doselili iz Olova. Razgovarali smo o školi i problemima s kojima se susrećemo, a jedna moja koleginica rekla je da su svi profesori, preko Drine iz Srbije, pa su svi ekavci.

-Naučite vi decu da rečenicu mogu pravilno da napišu i izgovore, a ekavština ili ijkavština nisu tako veliki problem – primetio je Andrić.

Razgovor sa maturantima Andrić je završio rečima: „Učićete razna zanimanja, bićete inžinjeri, profesori ili doktori, ali ne zaboravite da čovek bez dobrog znanja jezika, nikada nije kompletna ličnost“, citira profesor Šimšić našega nobelovca i posle pola veka od tog, za njega, nezaboravnog susreta.

– Andrić nije bio velika pričalica, ali sve sto bi kazao trebalo je zapamtiti – naglašava Šimšić.

Andrić poklonio pare

Nobelova nagrada za književnost znači dobijanje i solidne sume novca. Andrić je sav taj novac poklonio Bibliotekarstvu BiH, a taj put našoj školi je poklonio 220.000 dinara, što 1963. godine i nije bila mala svota – kaže Šimšić.

Hrvat ili Srbin

– Njegova majka Katarina, koliko znam, bila je Srpkinja, a otac Antun Hrvat. Andrićev otac rano je umro, pa je naš nobelovac odrastao kod očeve sestre Ane i tetka Matkovščika u Višegradu. Andrić se u ličnu kartu 1951. upisao kao Srbin. Sada ga svi svojataju, ali ja verujem da je on po ubeđenju bio Jugosloven, mada se po završetku Prvog svetskog rata pa do smrti izjašnjavao kao Srbin. Hrvati ga svojataju jer je odrastao u porodici bosanskog Hrvata, a kao student na fakultetu u Zagrebu 1912. kao jezik koji govori naveo je hrvatski, a u Krakovu se i izjasnio kao Hrvat – veli Đorđe.

Pratite nas na FACEBOOKU
Zatvori

Komentari:

Komentari se objavljuju u realnom vremenu i 058.ba ne može se smatrati odgovornim za izrečeno. Zabranjeno je vrijeđanje, psovanje i klevetanje. Komentari sa takvim sadržajem biće izbrisani, a lažni profili biće banovani.

Povezane teme: