Biciklima na Hilandar

ROGATICA – Grupu biciklista, dobro pokislih i pomalo promrzlih, dočekali smo u subotu 14. juna u Mesićima. Krenuli su iz Istočnog Sarajeva i idu put – Hilandara.

Njih osam dobrih drugara odavno su imali ovaj naum. I sada su se, eto, odlučili da krenu. Svi su pripadnici različitih bezbjednosnih agencija na nivou Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Pored posla i druženja dijele i ljubav prema ovim dvotočkašima, pokretanim isključio ljudskom snagom. Dijele i zajednički cilj: Da dođu na Svetu Goru i u Hilandar, manastir Svetoga Save i Stefana Nemanje; i svih nas. Znaju da im na tom putu neće biti lako. A lako im već nije.

Upozoravamo ih da meteorolozi najavljuju kako će danima padati kiša. „Pa šta“ – odgovaraju nam oni.

Kako „šta“ pa već su mokri i prljavi dozavrat. Dionica puta koju su prevalili neposredno prije susreta sa nama, od Renovice do Mesića, trasa je nekadašnje uskotračne pruge. Ljuti makadam. A razblatilo. Neki od njih na leđima već imaju blata ko zid na koji je majstor nabacio špric-malter.

Tražimo da pobroje makar svoja imena, da prenesemo čitaocima ko su oni, da se zna. „Nisu važna imena“ – kažu – „važna su djela“. I hajde im protivriječi na takvu mudrost! Na njima šarolika oprema i dokazi snalažljivosti. Stopala umotana u pvc kese, ili najlonom umotano sjedište da se ne skvasi, ahm. Kesa ispod kacige; kesa glavu čuva – kaciga je kvari.

Kratko razgovaraju sa nama, pozdravljaju se, fotografišu, jašu dvotočkaše i gone dalje. Ne bi ih zaustavili, čini mi se, ni da smo ih fizički pokušali spriječiti. Pred njima su Sastavci, pa Ustiprača, pa Višegrad, pa… treba stići do Kremana. To je maršuta za danas. U prađedovini Tarabića će zanoćiti, kratko odahnuti, pa će sutra nastaviti dalje.

Sljedećeg dana voze do Kraljeva, onaj tamo do Vrnjačke Banje ili Niša, pa Bujanovca ili Kumanova, zatim Štip, Strumica i Dojran, Stavros i obilazak tamošnjeg manastira… u nedelju, onu tamo, očekuju ih u Hilandaru.

Od logistike imaju jedan kombi koji ih prati sa stvarima i rezervnim dijelovima za dvotočkaše. Jedno biciklo rezerve, za ne daj Bože. Hrana. Mrsna i posna. Namjera im je, kažu, da zaposte Petrovski post iako će ih uhvatiti na putu. Nema tu nekih velikih sponzora, donatora i slično samo poneki entuzijasta koji je od srca, kao što su oni krenuli, dao štagod neophodno da im se nađe na putovanju.

I tako… odoše li odoše. Ove srpske delije. Zbogom pošli, srećno putovali, s Božijom pomoći na cilj stigli, i zdravi, živi, sretni i veseli se kućama i porodicama vratili. Ni mali prst ih ne zabolio. Daće Bog, ljudi koji sebi postave ovakav cilj ne mogu na putu ni imati ozbiljnih problema.