Kusturica: Vasketov pohod na zlato

Nije Vladimir Trišić, zvani Triša, vlasnik BNTV, jedini čovek prema kome sam bio grub. Priznajem, duga je lista mojih grehova. Zbog toga ponovo pišem, hoću da se oslobodim tereta.

Šta mi treba da ispitujem uzroke koji dovode do rađanja programske šeme neke televizije? U tim razmišljanjima misli mi lete tamo-amo, gore-dole i nikako da ih ukrotim. Još je gore kada te misli slete na papir. Valjda proradi slab karakter. Utoliko je sasvim prirodno da mi Vladimir Trišić, zvani Triša, nikada neće oprostiti. I što je najgore, nikada neću moći da gostujem na BN televiziji, a znam da je televizija važna komponenta, deluje kao učvršćivač karaktera.

Vlastitom krivicom stižem u bezizlaznu situaciju. Džaba su onda izvinjenja za nekorektnost u pisanju (ipak sam priznao da priča о kopiti koja je u glavu pogodila Trišu bila netačna i da je šema BN-a rođena tek udarcem papka u glavu). Triša je poslije mog izvinjenja, mimo programske šeme rođene nemilim događajem, emitovao ručni rad Slobodana Vaskovića, zvanog Vaske, na temu Andrićgrada pod nazivom „Na Drini Kusturica”. Da je Ivo Andrić video ovu rukotvorinu, pitanje je da li bi „Na Drini ćuprija” bila ovakva kakva jeste. Mislim da bi trebalo Vasketovu rukotvorinu emitovati i treći put zbog toga što Vaske duboko ore, višeslojan je pa gledaoci ne mogu odjednom sve da pohvataju.

Zbog toga ponovo pišem. Mislim da je Triša u pravu, jer nije sporna samo bila priča о udarcu papka u glavu. Mene grešnog je opsedala ideja da BN televizija gore utiče na decu od bombardovanje NATO pakta i upotrebe kasetnih bombi. Tačnije, napisao sam da je dejstvo njegovog šufta razornije od štete koju su nam naneli avioni lovci F16 bombardujući naše gradove, sela i zaseoke. Sva mesta do kojih stiže Trišin kanal. Činilo mi se da su nas Ameri ozračili fizički, a Triša duhovno. Da su na zajedničkom zadatku! Priznajem, ima ljudi koji misle da je srpski rod zaslužio da popije tolike bombe, a ja ostadoh na ovoj drugoj strani. Iz neke neobjašnjive slabosti i povodljivosti. Uvek poverujem u neku istinu i tvrdoglavo je branim.

Evo, takav karakter me je doveo u sukob i sa novinarom Vaskovićem i njegovim novinarskim rukotvorinama. Sukob sa njim mi nije bio potreban. Iz više razloga. Priča о nezgodi koja se desila prilikom njegovog rođenja i Vasketovim padom na linoleum otkrila je njegovo uživanje u sankanju u vlastitoj kaki. I to mi nije trebalo, bio sam jednostran. Mnogi svedoci odrastanja malog Vasketa u Sarajevu tvrde da je tu bilo i važnijih stvari. Kažu “bio je drčan i da se nije štedeo, svaki tren je razvijao takmičarski duh”.

U tome je novi problem. Šta će biti ako sutra olimpijski komitet, koji često na dnevni red stavlja inovacije, odluči da uvrsti u olimpijsku šemu i ono u čemu je Vaske najbolji. Tačnije, šta ako sankanje u vlastitoj kaki postane olimpijska disciplina? Šta da radim ako se desi da osvoji zlatnu medalju? Najgore će biti ako se vrati sa zlatnom kolajnom, a čitav grad i zemlja se budu tresli od njegovg trijumfa! Gde ću biti ja! Evo, sada već, poput običnog slabića, kažem: priznaću mu to zlato!