ČAJNIČE – Čajniče, mali grad, gradić tek, na neki način neobičan, magičan, uvijek je obilovalo talentima. Čajničani znaju pjevati, znaju igrati, pisati, dobri su u sportu. Nažalost uslovi nikad nisu na pravi i odgovarajući način pratili talenat čajničke mladosti. No to ih nikad nije spriječilo da pokušaju, da se trude i da na kraju mnogi i uspiju.
Fudbal, kao najpopularniji sport na kugli zemaljskoj, i u ovom gradiću privlači najviše pažnje i veliki broj djece, dječaka koji maštaju da budu neki novi Mesi, Kaka, Ronaldo, Roben, Falkao. Mašta je mašta, a stvarnost surova, ali ko zna, možda za par godina u El Klasiku gledamo nekog dečka koji je ponikao u FK Stakorina. To može zvučati kao čista naučna fantastika, ali život piše čudne i divne priče.
Jedan od najtalentovanijih dječaka današnjih generacija omladinskog pogona čajničkog kluba jeste Jovica Dačević, desetka kadeta, organizator igre, ili kako se to žargonski zove “paker”.
NN: Jovice za početak na recite hoćemo li se persirati?
JOVICA (uz smijeh): Nećemo se persirati!
NN: Reci nam kad si počeo trenirati, sa koliko godina?
JOVICA: Počeo sam jako mlad. Treniram od svoje 5. godine.
NN: Zašto fudbal? U Čajniču postoje i drugi sportovi, perspektivniji od fudbala, pa zašto si izabrao baš fudbal?
JOVICA: Fudbal je već godinama moj glavni izbor zabave. Kada izađem na teren, zaboravim na sve probleme. Fudbal me je naučio me da ostavim srce na terenu, da ne odustajem od svojih snova i da se nikada ne predajem, naučio me je da vjerujem, jer onaj ko ne vjeruje ne može ni uspjeti. Naučio me je da poštujem protivnika i saigrača, podnosim poraz, uživam u pobjedi.
NN: Sjećaš li se prve utakmice? Kakav je bio osjećaj igrati po prvi put?
JOVICA: Sjećam se svoje prve utakmice! Igrali smo protiv Rogatice na njihovom terenu! To je bilo kad sam imao 7 godina. Osjećaj je bio izvanredan. Mislim da smo dobili 8-3. Dao sam 2 gola.Ne znam ko je jos dao golove! Čini mi se da je padala i kiša.
NN: Prva utakmica i odmah golovi. To je svakako dobar znak. Ipak ti si neko ko se više ističe organizacijom, pasovima koji cijepaju odbrane, sjajnim asistencijama. Pa šta je bolje? Asistencija ili gol?
JOVICA: Pa za neke gol, ali za mene je asistencija. Ja više volim podijeliti koju asistenciju nego dati gol.
NN: To i jeste odlika pravih plejmejkera. Mlad si, vrijeme je pred tobom, ali gdje bi volio igrati jednog dana?
JOVICA: Najveći san mi je da zaigram na stadionu Barcelone. U njenom dresu, ali i dresu Partizana. I da igram finale Lige šampiona i da postignem pogodak za pobjedu! To su moje želje i snove, daleko sam ja još od toga, ali se imam pravo na san! Ko zna, možda se jednog dana i ostvari.
NN: Naravno. Čajničani bi takođe voljeli da neko njihov zaigra u finalu LŠ. Veliki si navijač Partizana i Barselone.
Zašto baš oni?
JOVICA: Za Barselonu navijam od kako sam se rodio, ili bar od onog momenta kada sam počeo pratiti fudbal. Mesi mi je omiljeni igrač. A Partizan je Partizan. To se ne može riječima opisati!
NN: Šta voliš još osim fudbala? Imaš li neki hobi?
JOVICA: Pa ne baš. Nema se puno vremena, a i ne zanima me ništa osim fudbala.
NN: Krenuo si u srednju školu, tu su treninzi i utakmice, česta putovanja, pa imaš li vremena za izlaske sa društvom?
JOVICA: Pa da. Trening mi je svaki drugi dan..Imam vrmena za učenje i za izlazak sa društvom. Nije to ništa pretjerano, već obični izlasci vikendom.
NN: Kako ocjenjuješ igre tvoje ekipe u ovoj sezoni? Bilo je dosta dobrih utakmica, ali i poraza.
JOVICA: Ne znam kako bih nas ocjenio. Možemo mi puno bolje, ali nismo uvijek na pravom nivou. Ponekad igramo od noge do noge, a nekad samo nabijamo loptu. Nadam se da ćemo biti sve bolji kako odmiču utakmice.
NN: Za kraj šta bi poručio svojim vršnjacima i drugoj djeci i omladini iz Čajniča?
JOVICA: Svima preporučujem da se bave sportom. Takođe ako hoće da se bave sportom onda ne treba da piju i ne puše! Treba da se trude šta god da rade, da imaju neki san. Snove nije lako ostvariti, ali nikad od njih ne treba odustati.
To je bio Jovica Dačević, dečko, dječak iz malog Čajniča, jedan od nas, jedan od onih koji imaju san, želju veliku kao Cicelj da jednog dana koračaju poljem svojih ostvarenih snova. Hoće li uspjeti ili neće, to je na vremenu da nam pokaže, ali jedno je sigurno on neće odustati, jer naši snovi, to smo mi sami, a od sebe se nikad ne odustaje.