POSLANIK BEZ „ONOGA“

17. jula 2014. 058.ba

Miroslav Kojić

Radoje Andrić: Pismo iz susedstva (5)

  • Znam zašto Murat Šabanović nije bio na liturgiji koju je u Višegradu služio patrijarh srpski Irinej, ali ne znam zašto nije bio Miroslav Kojić, višegradski narodni poslanik u Skupštini RS: Murat nije – jer je pod srpskom i Interpolovom poternicom i ne voli Kusturicu, a Kojić nije iako nije pod poternicom i ne voli ni Kusturicu ni Dodika.
  • Kao poslanik, Kojić preferira Šekspira, ali zato kao pravi „narodni“ poslanik voli: „’Op, mala bosonoga, kako živiš bez onoga…“ Nečega se mora odreći: ili Šekspira ili „onoga“. Za Šekspira je bolje da on bude „precrtan“.

– SEĆATE LI SE Murata Šabanovića, Višegrađanina koji je 1992. godine hteo da sruši branu na Drini, iznad Višegrada, i „potopi Srbiju do Dedinja“?

Osim kao prvog Bosanca koji je, istina – samo nekoliko dana, bio „vlasnik“ jedne velike hidroelektrane, sećam ga se i kao čoveka koji je bio vlasnik nizvodnih ljudskih života, kao optuženog ratnog zločinca sa Interpolove poternice koju je inicirala Srbija, kao rušitelja Andrićevog spomenika (macolom!), kao nekog ko je pričinio veliku štetu elektroprivredi Srbije (4,5 miliona DM), ali i svojim sugrađanima i sebi: voda koju je naglo ispustio iz jezera, odnela je dvadesetak kuća, među njima i kuću Murata Šabanovića…

Nisam se u ovom pismu setio Murata zato što je najveći dužnik EPS-a i što, teoretski, duguje Srbiji i porez na imovinu (sada su njegova kuća i okućnica negde u Perućačkom jezeru, na teritoriji Srbije), već što sam tada, dok je držao oružjem zaposednutu HE „Višegrad“ – telefonom razgovarao sa njim: dok je brana građena, a ja o tome izveštavao za jednu beogradasku redakciju, u beležnici sam sačuvao brojeve telefona sa gradilišta i komandne sobe elektrane:
– Zašto ne bih pokušao? – pomislio sam i već posle biranja drugog od nekoliko brojeva, čuo iz slušalice:
– Ko je?
– Radoje Andrić, novinar iz Srbije, razgovarao bih sa Muratom Šabanovićem.
– Daj, bolan, ne zajebaji, ko je?
– Moraš ga obavestiti, pa neka on odluči, nemoj posle da bude belaja, ako sazna da ga nisi zvao!
Posle kratke pauze, čuo sam od slušalice udaljen, utišan glas:
– Neko nas zajebava telefonom, kaže da je novinar iz Srbije i da ‘oće sa tobom da razgovara…
Posle nekoliko trenutaka čuo sam novi glas:
– Halo, ko je? Odakle ti ovaj broj?…
Bio je to glas Murata Šabanovića. Tada nisam bio siguran, jer ga nikada ranije nisam čuo.

To je zanimljivo: iako je situacija bila potpuno nadrealna, zamislite, on je na jednoj strani, nezakonito drži hidroelektranu koju je oružjem zaposeo, užasno preti smrću hiljadama ljudi nizvodno i zna da za tako nešto neće biti pomilovan čak i ako njegova strana pobedi u ratu, a ja sam na drugoj, za njega svakako neprijateljskoj strani, ali smo, svaki na osnovu svoje procene onog drugog, razgovarali i verovali jedan drugom, verovali nepoznatim glasovima sa obe strane žice…

Tek kada je, kasnije, sa Muratom javno razgovarao general Kukanjac, a televizija to objavila, prepoznao sam Muratov glas i bio siguran da sam sa njim razgovarao.

To o čemu samo razgovarali – sutradan sam objavio, sve osim jednog detalja o kojem ću kasnije.

U najkraćem – svaki je održao svoje obećanje: ja da ću verodostojno napisati ono o čemu smo razgovarali, a on – da neće eksplozivom uništiti branu, već da će naglim otvaranjem ustava odjednom ispustiti svu vodu. Ustvari, mislim da on nije imao dovoljno eksploziva niti znanja za rušenje čitave brane. Nije on bio milostiv, već nedovoljno moćan:
– Hoću da potopim sve do Beograda, to napiši i objavi, neka ljudi znaju i neka se sklanjaju, jer je hoću da Drina stigne do Dedinja i potopi Miloševićevu kuću i njega!…

Prethodna rečenica je onaj „detalj“ koji sam pre nekoliko redaka pomenuo. Ta je rečenica u mojoj redakciji u trenu cenzurisana i zabranjena za objavljivanje, a prethodno su moji urednici satima „većali“ da li sam ja to razgovarao sa pravim Muratom Šabanovićem…

Epilog znamo: naglo ispuštena voda iz jezera odnela je, koliko se sećam, dvadesetak kuća, muslimanskih ili bošnjačkih, a među njima i kuću Murata Šabanovića, u naselju Dušče.

E, tom čoveku, Muratu Šabanoviću, učinio mi se najsličnijim Miroslav Kojić, višegradski narodni poslanik u Skupštini RS! Kada sam pročitao njegov autorski tekst – VIDOVDAN „NAJVESELIJI SRPSKI PRAZNIK“, objavljen na njegovom „fejsbuk“ profilu – kao da sam video profil Murata Šabanovića!

Gde sam uočio sličnost dva profila?
– Pravi Murat je pustio vodu koja je odnela njegovu kuću, a Kojić je, pomenutim tekstom, pustio pravu bujicu (reči) – koja je odnela njega samog!

Irinej i Grigorije u Andrićgradu

Piše, tako, narodni poslanik, o proslavi Vidovdana u Višegradu, o Dodiku i Kusturici kao „crvenim bezbožnicima preobučenim u crne mantije“, koji su Vidovdan pretvorili u najbrutalnije veselje, gde se pevalo i orgijalo (!) uz muziku do kasno u noć, a sve je to začinio neverovatni vatromet koji je Višegrad pretvorio u pravu buktinju… – piše Kojić i upozorava: – Dok polovina RS gladuje razorena katastrofalnim poplavama, ova svetkovina i novi način obeležavanja Vidovdana, RS je koštala više od pola miliona maraka. Samo završnu svečanost predsednik republike Dodik velikodušno je platio 200.000 KM, za to ima para, a za Doboj, Šamac, Bratunac itd, nema.

Svoje javno razmišljanje, poslanik Kojić završava podsećanjem da „ide oktobar, kada će se na izborima sve verifikovati“, a svoje birače motiviše citiranjem stihova omiljenog mu Šekspira: „Biti ili ne biti“!

Kojić je, izjasnio se, za – „biti“, a vi, dragi birači, gledajte kako da se sačuvate od batina.
Dragi narodni poslaniče Miroslave Kojiću!

Prvo:
Dragi ste mi samo zato što niste moj poslanik.

Drugo:
Ako već „znate“ da su Dodik i Kusturica „crveni bezbožnici preobučeni crnim mantijama, zašto niste sebi veleizvoleli da o tome na vreme obavestite srpskoga patrijarha Irineja, da na ovaj Vidovdan ne dolazi u Andrićgrad, u crkvu posvećenu caru Lazaru, što ga ne sprečiste da služi liturgiju među „bezbožnicima“, zašto mu dozvoliste da, u svom neznanju, čak i odlikuje Dodika i Kusturicu visokim crkvenim odlikovanjima?! Zašto vašom blagošću, čednošću, smernošću i vaskolikom pronicljivošću – ne prosvetliste i patrijarha našega?!

Ama, zašto ne dočekaste srpskoga patrijarha na granici, vi, narodni poslaniče, sa načelnikom Višegrada, kao što su svi prethodni načelnici i poslanici, pa i Bilal Memišević, kao predsednik SO Višegrad, dva puta dočekivali na granici partijarha Pavla i jednom patrijarha Irineja?!

Niko iz vaše opštinske vlasti nije za Vidovdan dočekao patrijarha Irineja, pobegli ste, izgleda, preko granice, kao đavo od krsta!

Treće:
Kako ste to i gde u Andrićgradu mogli videti „najbrutalnije veselje i da se pevalo i orgijalo uz muziku, do kasno u noć“, kada toga Vidovdana niti jedan jedini minut niste bili u Andrićgradu?

U programu je bilo i muzičara i pevača: Hor ruske armije „Aleksandrov“, Simfonijski orkestar Vojske Republike Srbije „Stanislav Binički“, Orkestar garde Vojske Republike Srbije, Hor „Jedinstvo“ iz Kotora, Hor „Srbadija“ iz Bijeljine, „No smoking orkestar“ i Izvorna grupa „Vrelo“, Vasilisa, glumci Nebojša Glogovac, Nenad Jezdić, Nebojša Dugalić, Nebojša Milanović, Zoran Cvijanović, Nemanja Oliverić, Andrijana Oliverić…

Gde su to, među njima, bile „orgije“?!

Slutim da se dogodilo sledeće: vi ste, dragi narodni poslaniče, dok ste pisali o „najbrutalnijem veselju i orgijanju uz pesmu i muziku“, u podsvesti mislili na svečanosti koje ste vi i načelnik Višegrada organizovali za poslednje Badnje veče u porti Crkve rođenja presvete Bogorodice, i na gradskom Trgu za Srpsku novu godinu! Pred crkvom se, na Badnje veče, u vašem i načelnikovom prisustvu, sviralo i pevalo, da oproste čitaoci, „…Mala moja, bosonoga, kako možeš bez onoga…“, a na Trgu – „…imam pištolj od 18 centi, triput sam ga kratio na brenti…“

Je li tako bilo, dragi narodni poslaniče?

Četvrto:
Citirane stihove nikako nije napisao Viljem Šekspir, a vi ćete, dragi narodni poslaniče Kojiću dalje morati, ne znam kako, ili bez Šekspira ili bez „onoga“, jer su naspojivi. Za vašu karijeru je bolje da se odreknete „onoga“ nego Šekspira.

Peto:
Pitate se, dragi narodni poslaniče Kojiću, otkud pare za Vidovdan i stogodišnjicu Velikog rata, a nema za poplavljene u Doboju, Šamcu?…

Dozvoljavate li da vam odgovorim citatom? Nije Šekspir, ali za ovu priliku može i Čerčil: kada su ga u ratnoj, 1943. godini, poslanici u parlamentu pitali – zašto traži budžet za kulturu u sred rata, Čerčil je odgovorio pitanjem:
– Ako ukinemo kulturu, šta ćemo, onda, da branimo?!
I budžet za kulturu u sred rata je odobren.

To je bilo pre 70 godina i toliko dugo se, u civilizovanom svetu Čerčilov obrazac priznaje i primenjuje kao usvojen način odgovornog odnosa prema svojoj naciji i državi i u najtežim vremenima.

Zamislite, gospodine Kojiću, dragi predstavniče ove nacije i države koju predstavljate, da kroz 70 godina naši potomci konstatuju da mi nismo proslavili stotu godišnjicu Sarajevskog atentata i početka Velikog rata, taj Vidovdan i to otvaranje Andrićgrada, „zato što su bile poplave u Šamcu, Doboju i svuda gde su zaista bile opake poplave?!

Šta ćemo braniti od poplava, ako ne bude kulture?

Šta će, kroz 70 godina, reći veseli Crnogorci, zašto nisu proslavili 200-tu godišnjicu Njegoševog rođenja, a Andrićgrad jeste? Šta će i kud će, kukavci sinji, kada ni poplavu nisu imali da ih omete?!

Šesto:
Vidim, dragi narodni poslaniče Kojiću, da ste, uprkos tome što ste se čitavog Vidovdana skrivali kao dete koje dlanovima pokrije oči i misli da ga niko ne vidi – jer ono nikoga ne vidi – uspeli da, krajičkom oka, vidite vatromet nad Višegradom.

Srce nije izdržalo, omakla se dečija ručica i videla „vatromet koji je Višegrad pretvorio u buktinju“!

Drago dete (obraćam se onom detetu u narodnom poslaniku Kojiću, kojeg ima i u svima nama), nemoj se plašiti vatrometa, to je nešto uzvišeno i svečano, nešto što se radi u celom svetu i svi to vole da vide! Nije opasno ako se pravilno koristi. Opasno je kada se u tvom gradu čuju puške i topovi, toga se plaši!

A, vi, gospodine Kojiću, nisu vam, valjda, draži topovski plotuni od vatrometa? Ne želim da verujem u to.

Na kraju:
Sve pobrojano, dragi narodni poslaniče Kojiću, ilustracija je vašeg „rajetinskog egalitarizma“ i „smrtonosne ideje fukarizma da su svi bezuslovno jednaki, ali u propadanju“.

Citiranim rečima vaše ponašanje je, kratko i efektno, onoliko kratko i efektno koliko njemu treba za takve, a koliko vi maksimalno zaslužujete od njega, okarakterisao čovek do čijeg mišljenja izuzetno držim.

Nema on vremena da sa vama naširoko razgovara, kao ja.

I ovo ću vam reći: vaš je čitav život predizborna kampanja u kojoj, daj bože, da ima više mesta za Šekspira od one tri njegove reči koje citirate. Vi sebi, a zarad sebe, dozvoljavate da pod upit stavite i srpskog patrijarha i sinod SPC i njihovu moć rasuđivanja, kada odluče da odlikuju Dodika i Kusturicu!

Oni će vam oprostiti, jer, očigledno je, ne znate šta radite.
Za Svetog Petra nisam siguran.

Ali, znajući kako i koliko pogubno utičete na svoje ljude, koje u zagrljaju držite toliko čvrsto da sve teže dišu, slutim da će Sveti Petar, u datom trenutku, za vas otvoriti posebnu kancelariju u kojoj ćete, u njegovo ime, netom prispele ljudske duše ubeđivati kako im je bolje da sa vama krenu u pakao.

I još nešto:
Ne kanite li podneti ostavku, već se i dalje baviti politikom, pod hitno morate savladati veštinu komuniciranja i razgovora sa ljudima koje smatrate svojim neprijateljima, kako bi postigli kompromis u zajedničkom interesu. Ovako, dok ste licem stalno okrenuti ka neprijateljima, vaša su leđa na raspolaganju vašim prijateljima. A, tako je u Srba, nikao ne ume kao prijatalj!…

Razmislite o tome.
O Muratu Šabanoviću ne morate.

On bi, da nije pod interpolovim zanimanjem, možda i došao na Vidovdan u Andrićgrad. Ako ne da vidi Irineja i ne sretne se sa Kusturicom, ono da Dodiku u lice kaže što je izgovorio novinaru Press-a za RS, 22. jula 2011. godine:
– Poginuo bih za Dodika da je musliman… Cenim samo Dodika jer su ostali političari obične jajare. On radi šta hoće i čestitam mu na tome. Samo mi je žao što ne pripada mom narodu. Da je musliman, pravo bih ga voleo! A, ne volim ga, ali ga cenim. On kaže visokom predstavniku da ide tamo gde mu je mesto i da ide odavde jer ovo nijhe njegova domovina… I da mi je jedan takav musliman, ne bih žalio da za njega budem i kamikaza“.

P.S. za SDS: Još jednom vas pozivam da se pozabavite “tvrdim jezgrom“ Opštinskog odbora vaše stranke u Višegradu. Ako ovako nastave, postaće „ustanova zatvorenog tipa“ ili, u najmanju ruku, „karantin“. I, popravite, već jednom, onaj vodokotlić, odnese vam bujica (reči) poslanika, drž’te stranku!

P.S. za Kojića: Dragi narodni poslaniče Kojiću, da li vam je Keba neki rod? Ako jeste, bio bih vam zahvalan da me sa njim upoznate!

Odgovor Omladine SDS-a

Da zlonamjerni i lojavi pojedinci pomno prate rad poslanika Kojića dokazuju to njihova piskaranja, naravno ispred tuđih imena, po nama onih koji nemaju baš previše pameti, pa se potpisuju ispod onoga što im je neko drugi podmetnuo ili naredio šta da pišu (pogađajte ko). Tako je i svojedobno kojekakva saopštenja potpisivao i izvjesni N. Š., koji je vjerovatno poslušao nečije dobronamjerne savjete i prestao da potura svoju glavu za tuđe interese i zadovoljenje bolesnih umova.

Nakon silnih kojekakvih saopštenja, kojih smo se načitali poslednjih godina, punih mržnje, podmetanja, omalovažavanja, zlobe i pakosti, koja su bila upućivana na adresu SDSa, poslanika Kojića i načelnika Miškovića, u zadnje vrijeme se pojavljuje još jedan „pametni“ spin doktor, „komšija iz Užica“, koji misli da će svojim spinovanjem za Kusturicu i Dodika omalovažiti lik i djelo poslanika Kojića, načelnika Miškovića i SDSa u cjelosti. Pa ga pitamo, gdje su on i njegovi Dodik i Kusturica bili kad su se gospodin Kojić i njegov pokojni brat borili protiv tog istog Murata, kada su stvarali Republiku Srpsku i oslobodili Višegrad? Gdje su bili tad kada je trebalo? Dezertirali su, naravno, a sada prosipaju svoju pamet i uče nas ko je gospodin Kojić i šta je učinio za svoj narod i svoje sugrađane. Da li treba neko ko je pobjegao iz Goražda u Užice ostavivši svoju braću na cjedilu da se bore protiv „Murata“, da li treba neko ko je švercovao cigarete i uvećavao svoj kapital da bi se kasnije vratio na čist teren da nas još više ojadi i zaduži, da li treba neko ko se priklanjao svakoj vlasti i mjenjao vjeru za večeru za rad zadovoljenja svojih bolesnih ličnih interesa, sad da nam popuje i priča nama ko je gospodin Kojić a nigdje ih nije bilo kad je srpski narod krvario.

Svojedobno se ovaj spin doktor složio sa mišljenjem revizora iz Srbije, prilikom izvršene revizije u vezi izgradnje Drvengrada u Mokroj Gori o privrednom kriminalu, i nepoštovanju Zakona o javnim nabavkama, ali su vjerovatno dobijene vikendice u Mokroj Gori učinile svoje da se to mišljenje promjeni i treba se na neki način odužiti i uvući što dublje tamo gdje im je i mjesti kod onih do čijeg mišljenja drže. Mi ne držimo do njihovog mišljenja i nije nas briga šta će reći, koga će već sve poturati da piše i potpisuje nebuloze, mi znamo da smo na pravom putu i vi to dobro znate, inače se ne bi trudili da radite sve ovo što radite, ali na vašu žalost ništa vam neće pomoći da sakrijete nezakonitosti koje će izaći na vidjelo i za koje će počinioci odgovarati.

I za kraj citiramo, a vi ćete znati koga, „ako si se uputio prema cilju, i putem počeo da zastajkuješ i kamenjem gađaš svakog psa koji na tebe laje, nikad nećaš stići na cilj“. Samo nek psi laju, to im je u krvi i jedino što im je ostalo, a mi idemo ka cilju i ništa neće zaustaviti narod da u oktobru pošalje u političku prošlost ovu od naroda otuđenu vlast, a lopove i kriminalce iz njihovih redova strpa u zatvor.

Pratite nas na FACEBOOKU
Zatvori

Komentari:

Komentari se objavljuju u realnom vremenu i 058.ba ne može se smatrati odgovornim za izrečeno. Zabranjeno je vrijeđanje, psovanje i klevetanje. Komentari sa takvim sadržajem biće izbrisani, a lažni profili biće banovani.