NEKA SE PRIPREMI SLAVIŠA MIŠKOVIĆ

14. oktobra 2014. 058.ba

Slavisa Miskovic

Pismo iz susedstva (12)

  • Poštenog poslanika Kojića sada možete dobiti za pola cene: na izborima pre četiri godine vredeo je 1.952 vaša glasa, a pre nekoliko dana vredeo je samo 1.767 (preliminarnih) glasova Višegrađana. Ipak, sačekajte sa kupovinom, kada se formira novi saziv Skupštine RS, Kojić neće vredeti ništa.
  • Da li u svetlu Kojićevog debakla treba uopšte ulagati u prepodobnog načelnika Slavišu Miškovića – ili će on ostati nekretnina u staroj zgradi opštine dok ga, uskoro, ne iznesu sa starim nameštajem?

– IDEM ja, svečano odeven, obalom Drine, od mosta Mehmed paše Sokolovića ka Andrićgradu. Ne obazirem se previše na klicanje mojih sugrađana, hvala im na svemu, jer želim da sačuvam potpuno dostojanstvo svečanog trenutka. Na kapiji Andrićgrada, na kraju špalira, čeka me moj partner iz kanua dvojca bez kormilara, moj podobni i prepodobni načelnik Slaviša Mišković. I on svečano odeven sa velikim ordenom na grudima koji sam mu dodelio još dok su se glasovi brojali… Nikada nisam razumeo one koji za naš dvojac govore da mu ni kormilar ne bi pomogao! Tja! Ništa oni ne znaju. Treći, pa bio i kormilar, samo bi kvario naš odnos!

– Vidi, vidi, ko je to mene dočekao na kapiji Andrićgrada, a nije ni Kusturica ni Dodik! Vidi ti mojega Slaviše! Kako ono bi: u Slaviše svega više!? Ko je meni glasove brojao!

– U Radiše svega više! Tako je Vuk zapisao! – dobaci neko.

– Kuš! Ako ja kažem da je u Slaviše svega više, onda je svega više u Slaviše! Jel’ tako, brojitelju moj! Dođi! Dođi da te zagrlim i dva puta poljubim!… E, tako, cmok, i još jednom, cmok, znamo mi da se Srbi ljube tri puta, ali mi smo dvojac, bre!

Onako zagrljeni visoko uzdignutih čela, krenuše na čelu ponosne parade Ulicom Mlade Bosne. Pored mozaika sa Kusturicom i Dodikom prođoše zagledani u piceriju, a pred mozaikom sa mladobosancima zastadoše i pokloniše se bioskopskom izlogu sa plakatom Anđeline Džoli.

– Kada se daje ova mala?! – šeretski upita i namignu Slaviša.

Pored zatvorenog ”Goje”, sa jedne, i otvorene poslastičarnice u kojoj su Putinovu sliku upravo menjali Kojićevom i umesto kolača prodavali bedževe i odlikovanja sa Kojićevim likom, sa druge strane, krenuše ka Gradskoj kući.

Tamo postavljena velika šatra. Od Andrićevog instituta, čija su vrata zamandaljena sa dve letve zakucane ”u krst”, do ulaza u zgradu nesuđenog Fakulteta filmskih umetnosti, novog sedišta Opštinskog odbora SDS Višegrada. Iza – na zgradi HE, ogroman osvetljeni bilbord na kome piše: PRODAJE SE, ali sada MI naplaćujemo!

– Gde vam je Andrić? – upitah.

– E, taj se više ovde neće pojaviti! Sada kad smo učvrstili granicu prema Srbiji, naredio sam da Andrića ne puštaju preko granice. Radoje Andrić je ”persona non gratis” ili tako nekako…

– Ne taj! Gde vam je Ivo Andrić? Spomenik!?

– Aaaa! Nije mogla da stane šatra, pa smo ga sklonili!… Eno ga, tamo, kod Njegoša, a Njegoš je kod one parne lokomotive, slične su boje i od istog su materijala!… Postament smo ostavili gde je i bio, a slova čupamo! Ostavili smo samo dva O i po jedno A, R, V, I, Ć. Dali smo da se izliju M, I, S, L, K i J.

– Kusturica?
– Snima drugi deo ”Oca na službenom putu”!… Ha, ha, ha!
– Dodik?
– Snima prvi deo ”Oca na službenom putu”! Ha, ha, ha!
– Irinej?
– Nije Vas čekao pred kancelarijom? Sramota! Obećao je!
– Radoje?
– Njemu smo zabranili da pređe našu granicu! Da mu zabranimo još jednom?
– Ne taj! Radoje Tasić?

– Eno ga u vrh sofre, kako ste i rekli, biće Vama do kolena! Do desnog kolena, a ako vam se ne svidi, možete ga prebaciti ka levom kolenu!

– Dobro! – rekoh odsečno i uđoh pod šatru. Širokougaono pogledam levo i desno, a fokusiram se na gornji kraj sofre. Tamo, stvarno, stoji Radoje Tasić spreman da se spusti niz moje desno koleno. Ili levo. Njega ne možeš iznenaditi, uvek je spreman! Vitez je to!

Iza mojih leđa začu se divna melodija harmonike koja se rastegnu u ”Op, mala bosonoga, kako možeš bez onoga…”. Ja se okrenem, izvadim karticu iz džepa, bankovnu naravno, neću valjda poslaničku, te je hitrim pokretom provučem između dva nobora meha harmonike!

Harmonikaš me gledao tako zahvalno da sam karticu još jednom provukao!

A kamere me prate! BN poslao sva reportažna kola koja ima i zakupio još 11 komada od Pinka! Ispred Radoja Tasića miks pult sa 163 kanala i kofa konfeta napravljenih od preostalog tiraža i po kućama zaplenjenim primeraka knjižurka ”Pošteni poslanik”. Sve ide uživo na BN-u. Kad priđoh čelu sofre, do moje prestone stolice, verni Radoje Tasić sasu mi onu kofu konfeta na glavu.

Sednem, onda, i zapovedim:
– Pre glavnog jela dovedite mi Radomira Stojića! Hoću da ga pojedem za predjelo! – sedim, smijuljim se i gledam kako ga vuku pred mene, okovanog u teške okove.

– Jesi li ti ovo zidao? – upitam.

– Jesam. Ma, nisam, Aali, ako kažu da jesam – ja jesam, ali nisam, još ako kažu da nisam, eto, imamo onda da jesam, a nisam… Šta vama više odgovara, ja jesam, mada nisam, ali ako…

– Vodite ga i uzidajte kada budete radili potkrovlje i badže na Crkvi… Videćemo da li će biti Lazareva ili…

– Ma, nisam! – zavapi neimar!
– A inače ti je dobra crkva!…
– Ma, jesam!

Utom – krenu ponovo muzika: ”Op, mala, bosonoga, kako možeš…”. Ka meni krenuše tri bosonoge plesačice: jedna mi stade lice milovati, druga grudi svojim grudima dirati, Tasić se diže, ali sam ga zadržao da ne ode, a treća taman… Kad začuh:
– Kojo! Kojo! Probudi se, Kojo!
– A?! Što da se probudim? Što?
– Probudi se, zakasnićeš, treba da ideš da vratiš mandat!… Kojo! Skidaj taj jastuk sa glave i ustaj!
– Kojo!!!

———-

Da.

Čuveni višegradski dvojac bez kormilara kome ne bi pomogao ni kormilar sada je samo običan čamac za spasavanje za prepodobnog načelnika Miškovića. Pred njim su, u svetlu rezultata minulih izbora, tri mogućnosti:

1. Da se, budući da su mu skinuti okovi, sada sa svojom administracijom preseli tamo gde mu je kao načelniku mesto – u novu gradsku kuću;

2. Da, u slučaju ako ne iskoristi prvu mogućnost, podnese ostavku na svoju funkciju;

3. Da, u slučaju ako ne iskoristi mogućnosti 1. i 2. sam zaključi šta je treća mogućnost.

Četvrta mogućnost ne postoji. To se vidi i iz Užica.

P.S. za Miroslava Kojića: Nikada ne izbacujte saradnike iz svoje kancelarije, jer to znači da će Vas sačekati na ulici!

P.S. za SDS: Jesam li vam govorio? Jesam li?

P.S. za omladinu SDS: Pored Kojićeve kancelarije hodajte na prstima. On još spava, a vi se probudite: za dve godine (Lokalni izbori) nećete biti omladinci!

Pratite nas na FACEBOOKU
Zatvori

Komentari:

Komentari se objavljuju u realnom vremenu i 058.ba ne može se smatrati odgovornim za izrečeno. Zabranjeno je vrijeđanje, psovanje i klevetanje. Komentari sa takvim sadržajem biće izbrisani, a lažni profili biće banovani.