PROTEST PROTIV SEBE

Radoje Andrić: Pismo iz susedstva (1)

Ko drži višegradskog načelnika da se ne useli u novu zgradu opštine i hoće li se za nameštaj raspisati tender ili će se nabavljati kao poljoprivredne mašine

SEĆATE li se vremena kada je u kafanskim ili uličnim obračunima među ondašnjim momcima najčešće „oružje“ bio – dlan, a najubojitije – pesnica? Tim su se sredstvima vrlo uredno svodili računi, a ono što tadašnja vremena ne razlikuje previše od današnjeg jesu poprilično duhovite podvale i prevare u obračunu dve strane.

Počinjalo bi ovako:
– Držite me da ga ne udarim! – povikao bi onaj koji bi nekoga da udari.
Onda bi ga njegovi ortaci zaista držali i sprečavali izbijanje tuče. A, on bi, onako zadržan, još glasnije:
– Pustite me da ga udarim!
Onaj što treba da bude udaren, javno prozvan, a okuražen jer mu protivnika čvrsto drže, obično kaže:
– Dođi ovamo, ako smeš, razbiću te!
Onda ortaci onog prvog uhvate i njega, obgrle ga rukama oko tela i čvrsto drže, kao – „da ne izbije tuča“…
E, onda onaj prvi, kada vidi da njegovi drže njegovog protivnika, poslednji put kaže:
– Pustite me da ga udarim!
Njega puste, a njegovog protivnika drže sve dok ga ovaj ne oleši od batina…

Danas, dijalog zadojenih američkim filmovima i odgajenih Bosnom – nema tako epske razmere, a umesto dlanova i pesnica, oruđe su – pištolji:
– Držite ga da se ne mrda, promašiću!…

Produkt takvih, loših filmova i takve, još lošije Bosne, a vršilac lokalne višegradske vlasti, danas svojoj partijskoj centrali viče:
– Drž´te me da se ne uselim!
Oni ga kuraže:
– Drž´te ga da se ne useli!
A, u sebi, toliko ga ni Bosna nije mogla upropastiti, cvili kao rasušeni patos u njegovoj sadašnjoj kancelariji:
– Pustite me da se uselim!

Avaj, njegovi ga ne puštaju da gazi po mermeru zdanja koje su Višegrađani, pa i on, kroz poreze platili za svoju vlast.

Ako ga njegovi skoro ne puste da se useli, useliće se beskućnici i socijalni slučajevi. Onolika zgrada zvrji prazna. Pre nekoliko dana, obezbeđenje Andrićgrada sprečilo dvoje beskućnika da unesu krevet u načelnikovu kancelariju.

A, ako ga ipak puste da se useli, načelnik bi morao, prethodno, kupiti i novi nameštaj za svoju administraciju. Na vreme ga valja podsetiti: mora raspisati tender za nameštaj, nisu to poljoprivredne mašine pa da može kako hoće…

Inače će tužilac početi da viče:
– Drž´te me da ga ne uhapsim!
Ako ga puste, biće belaja…
Zašto je bitna ova priča?

Nije zbog toga – ko koga drži, pušta, nahuškava, začikuje ili kinji. Pobrojanim se glagolima ne tumači zakon. Zakon govori drugim jezikom, jezikom činjenica, a one, na primer, kažu da je Skupština „Andrićgrada“ d.o.o., u kojoj je od osnivanja i predstavnik opštine Višegrad, zakonito prodala zgradu u koju je „Andrićgrad“ investirao – a za upravnu zgradu ZP „Hidroelektrane na Drini“ a.d. Višegrad.

Kako i zašto, onda, i javno i tajno, sadašnja višegradska vlast može biti, a jeste, protiv takve prodaje? Novcem od razlike u ceni između građevinske i prodajne – investirani su naredni radovi, novi objekti u čijem vlasništvu participira i opština Višegrad!

Protestovati protiv uvećanja zajedničkog imetka sa sopstvenim udelom u njemu – to nije za službe u plavim, već u belim uniformama.

Drž´te ih da se ne udare!